21.7. smo se probudili kao i prijašnjih dana, doručkovali, šetali, ručali, pa opet šetali. Kad smo se vratili u sobu, umorna sam legla u krevet i počela se namještati u što udobniji položaj za spavanje, kad sam oko pola sedam osjetila „puk“ i toplu tekućinu po nogama. Malo sam se trznula i rekla dragom: „Evo ga.“ Bila sam mirna – pukao mi je vodenjak

Odmah sam pogledala koje je boje plodna voda - bila je prozirna i bez ikakva mirisa, baš kao voda. U tim trenucima znala sam da počinje, ali bila sam mirna i „skulirana“. Nije bilo nervoze ni straha. Iznenadilo me, a opet bilo je tako prirodno i normalno. Dragi se malo zamislio i ne znam što mu se vrtjelo po glavi, nije ništa pričao - samo me gledao. Otuširala sam se i spremila za bolnicu, otišla i na wc – bas kao što piše u knjigama. Kad sam se opet obukla u čisto i suho, osjetila sam još jedan nalet vode i opet bila mokra. Spremili smo se, stavili ručnik na sjedalo auta i krenuli u bolnicu. Stigli smo tamo u 18:50. Odmah smo otišli na porodni odjel. Javili smo se sestri i obavili CTG, na kojem su trudovi bili na oko 10-ak minuta i nisu bili baš bolni - kao menstrualni, u donjem dijelu leđa i trbuha blago grčenje, ali ništa posebno. Jedino što je do tog trena bilo užasno bolno je sam pregled. Primalja me pregledala i to mi je bilo nešto najbolnije sto sam do tada osjetila… do tada.

Bila sam otvorena jedan prst i bilo je oko 20 sati. Poslala nas je na ginekološki odjel u sobu i rekla neka pratimo trudove i da probam izdržati najmanje jedan sat, pa je pozovem. Ja sam nadobudno uzela časopise o bebama, kao da ću čitati dok su trudovi - ali kad su počeli oni pravi, nije mi vise padalo na pamet ništa drugo osim da ih nekako prodišem.

Tada mi je najviše mi odgovaralo osloniti se na zid sa rukama i disati kao da trčim. I nije bol bila toliko jaka - bila je izdržljiva. Trudovi su se naglo pojačavali, s razmakom od oko tri minute, trajanja oko jednu minutu. Onda je nakon nekog vremena, oko 21:45, došla sestra i zajedno smo otišle nazad gore na porodni odjel. Ponovno CTG, otvorena 3, 4 prsta, pa brijanje i klistir. Primalja Jana je bila jako "cool" i mirna, nježno me obrijala. Klistir me jako iznenadio, nije bio niti bolan niti neugodan. Dapače, bilo mi je puno, puno, lakše kad sam sve izbacila iz sebe, pravo olakšanje. Primalja je rekla da ce mi dati čepić protiv bolova a za epiduralnu ako budem htjela poslije.

Moglo je biti oko 22:30 kad sam ušla u rađaonu. Za mnom je došao i dragi, odjeven u kirurško odijelce i bio je prezgodan . Onda opet CTG, a u to doba trudovi su postali intenzivni i česti. Iz mene je još uvijek izlazila plodna voda. Premjestila sam se na lijevi bok, al nije mi bilo ugodno, sve me stezalo, grčilo se, nikako se namjestiti u udobni položaj za preživljavanje trudova. Onda me pitala želim li na loptu, što sam s oduševljenjem prihvatila.

Na lopti je bilo super. Još bolnije nego na krevetu jer su se trudovi još pojačali, ali puno udobnije jer sam se mogla skroz skoncentrirati da što bolje prodišem trud. Uz to sam i cupkala na lopti i gnijezdila se u krug sto mi je puno, puno, pomagalo u skretanju misli s boli. Stiskala sam iz sve snage, kao da će mi - ako što jače stisnem dragog i krevet - biti lakše.

Onda sam opet završila na stolu da vide koliko sam otvorena i kad mogu u kadu. Došle su još neke sestre i počele puniti i čistiti kadu. Ja sam jedva izdržavala na stolu i govorila da hoću u kadu. Sigurno sam bila smiješna. Onda sam vidjela da je kada puna – ali ne!! Jedna od sestara koja je pripremala vodu, ispustila je i počela puniti sve ispočetka!! Joj, u tom trenu su mi lađe potonule i pitala sam se tko će dočekati da se ta kadurina opet napuni. Trudovi su bili baš jaki i bolni. Onda se kadica napunila i dodali su u nju sol (toga se bas sjećam) i pozvali me da uđem. Napokon!!!

Bilo je oko ponoći kad sam ušla u kadu. Kad sam uronila osjetila sam takvo olakšanje i smirenost. Bilo je predivno. Dok nije došao još jedan jaki trud. Ali i onda je bilo lakše. Jednom rukom držala sam se za neki držač na zidu a drugom za dečka. Prodisala bih jedan trudi i mislila u sebi da ne mogu izdržati više niti jedan. Jedna od sestara mi je u nos uštrcala neki sprej, nešto protiv bolova.

Onda sam se premjestila na drugi kraj kade, dragi mi se nalazio s desne strane. Počela sam osjećati nagon za tiskanjem, što sam i rekla sestri. Rekla je da ne smijem još tiskati i neka dahćem kao pas i da ću za samo nekoliko trudova imati bebu u svojim rukama. To me ohrabrilo. I dragi me hrabrio i govorio mi da ja to mogu, neka izdržim još samo malo, da stisnem "batiće", tu je uz mene. Imala sam osjećaj da je još jedna osoba meni za leđima i da me čuva – moj tata. Čula sam ga i osjetila njegovu blizinu. Uz takve dvije osobe i njihovu potporu, što je za izdržati još tih par trudova?

Došlo je vrijeme kad sam napokon mogla tiskati. Primila sam se rukama ispod koljena i stisnula jednom. Vidjela sam da sestra rukama pipa glavicu i da će uskoro biti vani. Onda još nekoliko trudova bez tiskanja. Uh, nije bilo lako suzdržati se od toga. Pretrpjela sam još dva truda i u 1:28 Dino je bio vani. Primalja ga je malo provukla u vodi i stavila mi ga na prsa Mačkić mali bio je plavo-ljubičast, drhturio je, sav smežuran i mali, mali. Odmah je počeo plakati i cviliti. I tresao se. Ja sam ga zagrlila, i u tom trenutku sve je nestalo. Još malo smo bili povezani pupčanom vrpcom. Prije nego što su je prerezali pitali su tatu želi li je on prerezati, al ipak je to prepustio njima.

Onda su uzeli mog malog Dina i odnijeli na čišćenje, vaganje i mjerenje: 3120 grama i 51 cm. Pravi mali dečkić! Ja sam se digla iz kade i samo gledala za njim. Iz mene su visjele škare na pupčanoj vrpci, smiješan prizor.

Preselila sam se na stol da se porodi posteljica. To nije bilo bolno. Sestra i ginekologinja pregledale su posteljicu i sve je bilo ok. Pregledale su i mene da vide jesam li pukla i trebam li šivanje. Joj koje olakšanje - niti su me rezali, niti sam pukla, ništa!!!

U rađaoni smo nas troje morali ostati oko dva sata, da se vidi kako krvarim i je li sve u redu sa mnom. Onda smo se oko 4 ujutro preselili u našu sobu i nismo se odvajali sve troje! Ja nisam mogla zaspati od uzbuđenja. Bio je prelijep. Niti izmučen, niti plav, niti pjegav, niti zgužvan – savršen!

Tako smo se upoznali Dino i ja, Dino i tatek. Tako smo postali mama Nives i tata Edo.

Autor: Nivember
Trudnoca.Net

Pročitano: 42194 puta.